dr Milena Dragičević Šešić

Dr Milena Dragičević Šešić redovni je profesor Menadžmenta u kulturi i Teorije medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bila je rektor Univerziteta umetnosti, 2000. – 2004. Diplomirala je 1975. Organizaciju kulturno-umetničkih delatnosti, magistrirala Nauke o dramskim umetnostima u oblasti organizacije kulturno – umetničkih delatnosti 1981. na FDU, a doktorirala Književne nauke – komunikologiju 1990. na Filološkom fakultetu u Beogradu. Usavršavanje na Univerzitetu Pariz VIII-Vincennes ( Diplome d’etudes approfondies, 1976. / 77. ) i Pariz V Sorbonne ( 1977. / 78. ).

Šef UNESCO-ve katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti od 2004., profesor na Europskoj diplomi kulturnog menadžmenta ( Brisel, od 1991. ), i profesor po pozivu na brojnim univerzitetima ( Columbia & NYU; Buffalo; Lyon, Grenoble, Pariz; Juvaskula, Finska; Jagjelonijan, Krakov; Vilnjus, Riga, Talin, itd. )

Učestvuje u nacionalnim i međunarodnim EU Framework V i COST istraživačkim projektima u domenu kulturne politike, kulture sećanja, urbane kulture, strateškog menadžmenta i održivog razvoja. Ekspert UNESCO-a ( rad na razvoju kulturne politike Kambodže ), Savjeta Europe  ( projekti interkulturnog dijaloga i dostupnosti kulture ), Europske kulturne fondacije ( rad na razvoju kapaciteta nezavisnog sektora u kulturi Poljske, Gruzije, Belorusije: Program Istočno partenrstvo ), British Council-a, fondacije Pro Helvetia, Nacionalnog centra kulture Poljske. Predsednik žirija za dodelu Evropske nagrade u domenu kulturne politike ( 2004. – 2011., Amsterdam ). Član Upravnog odbora Interuniverzitetskog centra Dubrovnik ( 2006. do danas ). Govori engleski, francuski i ruski jezik.

Dobitnica je visokog priznanja Ministarstva za obrazovanje Francuske: Vitez komandirskog reda ” Akademskih palmi ” ( 2003. ) i Zlatne plakete sa poveljom Univerziteta umetnosti 2004. Objavila je 18 knjiga i preko 150 radova. Prevođena je na 17 jezika.

***

Sa dozvolom autorice, u cjelosti objavljujemo njezin tekst.

Milena Dragičević Šešić:  Za kulturu, protiv kreativnih industrija

Šta su kreativne industrije i odakle dolazi toliko česta upotreba te sintagme u poslednje vreme ? Da li je to samo poštapalica koja pokriva jedan opšti nedostatak istinski novih ideja u društvu, posebno u kulturnim i javnim politikama ? Da li je to termin koji mekdonaldizuje kulturu u društvima gde je već sve drugo standardizovano i normativizovano ? Ili je to, pak, nova utopija javnih politika, slamka spasa za istanjene državne budžete, sredstvo koje služi vlastima da saopšte stvaraocima da budu sami sebi dovoljni, tj. ” samoodrživi ” ? Da li time budimo lažne nade osiromašenoj i nezaposlenoj populaciji, onima koji su ostali bez posla u velikim industrijskim regionima, da će sada u ” kreativnoj ekonomiji ” i svi oni sa svojim različitim, individualnim talentima moći da ostvare uspeh…? Hoćemo li, zaista, regenerisati gradske zajednice samo ako ih učinimo ” kreativnim gradovima ”, možemo li osposobiti turizam kreativnim pristupom, a da ne postoji infrastruktura, putevi, aerodromi i hoteli…..

Da li je Rur istinski oživeo kreativnim pristupom svoj region ? Šta se desilo sa onim milionima nezaposlenih radnika ? Kako to da se jedan region, za koga tvrde da je uspešno oživljen kreativnim industrijama, smanjio sa osam na tri miliona stanovnika ? I da li su oni koji su ostali da žive tamo isti nekadašnji industrijski radnici ili je to sad došla neka druga populacija ? O tom egzodusu populacije niko ne govori kada dolazi do teme urbane regeneracije. Kada je napravljen Bobur u centru Pariza, iseljeno je celokupno radničko stanovništvo Marea. Slično se desilo i kada je sazidana Opera na trgu Bastilja, operska zgrada sa fasadom od belih pločica, koja je potpuno promenila karakter Bastilje kao kvarta i obesmislila prvomajska okupljanja upravo na tom trgu. Dokovi u Londonu, lučka skladišta u Kopenhagenu, moglo bi se nabrajati beskonačno dugo, a u svim tim slučajevima govorilo se puno o kreativnosti, kreativnom gradu, kreativnim susedstvima i slično – no lokalne zajednice i duh mesta su u potpunosti bili promenjeni. Tu je sad stigla jedna nova ” kreativna klasa ”, ona kojoj je učešće u procesu urbane regeneracije opravdanje, smirivanje savesti za život u kome se ne postavljaju nikakva pitanja, život u kome su novac i standard osnovni ciljevi.

O pojmu kreativnih industrija

Prema UNCTAD-ovoj definiciji ( 1 ), kreativna ekonomija generiše zaposlenost, podstiče inovacije i trgovinsku razmenu, doprinoseći istovremeno društvenoj koheziji, kulturnoj raznolikosti i ekološkoj održivosti. Ovakve rečenice i ovakve sintagme mnogo liče na nekadašnje fraze o jugoslovenskom samoupravnom socijalizmu – šta je sve namera i šta sve treba i šta se može. Realnost je sasvim drugačija. U poslednjoj rečenici te definicije u središtu kreativne ekonomije su kreativne industrije – to je ono zbog čega je sve ovo za nas jako važno da razumemo.

Odakle interes za kreativne industrije ? Ko ih uvodi u kulturnu politiku ? Paradoksalno, Kris Smit / Chris Smith /, levo orijentisan sekretar za kulturu laburističke britanske vlade. Suočena sa posttačerizmom, sa pragmatskim neoliberalnim pristupom društvenom životu, ova vlada je uz pomoć Smita pokušala da nađe u novoj teoremi kulture rešenje problema finansiranja kulture u Velikoj Britaniji početkom devedesetih godina prošlog veka. U britanskom, tačnije engleskom sistemu, od ukupnog budžeta za umetnost i kulturu, najviše sa 5 do 10 odsto upravlja Sekretarijat tj. Ministarstvo kulture, dok najvećim delom raspolaže Umetnički savet / Arts Council of England /. Tako, tamošnje Ministarstvo kulture, budući da je ostalo bez glavnog instrumenta kulturne politike – bez finansija, moralo je da nađe neke druge mehanizme i instrumente svog uticaja. I oni su ih našli u tzv. moralnim i organizacionim instrumentima kulturne politike, među kojima su se izdvojile promocije novih ideja i koncepata – a posebno se radilo na konstituisanju koncepta i politike promocije kreativnih industrija. British Council je tu ideju potom preuzeo i promovisao širom sveta – sve do udaljenih delova Evrope – Albanije i Moldavije, pa zatim do Afrike, Azije, čak i u Gruziji, gde se umetnici čudom nisu mogli načuditi još pre petnaestak godina da Britanski savet dovodi DJ-eve u Tbilisi o svom trošku. Pa i u Srbiji su naši modni dizajneri, kopirajteri iz reklamne industrije i muzičari odlazili na ” studijski boravak u cilju kulturnog kontakta ” u London, jer je British Council smatrao da su kreativne industrije ono što vredi podržati u Srbiji, što ima šansu da ostvari dohodak i bude ” samoodrživo ” ( a to u novom vokabularu kulturnih politika znači – jedino ispravno ).

Dakle, u novoj ideologiji postindustrijske kulture, nije umetnost ta koju treba podržati, već kreativne industrije, ono što može računati na kakav-takav uspeh na tržištu. Nedavno je EUNIC ( Evropski savez nacionalnih instituta za kulturu ) okupio u Jordanu sve arapske zemlje sa ciljem da nađe pomoć za očuvanje i promociju arapske kulture. Kakav je rezultat konferencije ? Kako i na koji način se pomaže kulturi arapskih zemalja da se očuva njen kulturni diverzitet ? Evropljani su predložili dva rešenja: a.) pomoć kreativnim industrijama u arapskim zemljama i b.) pokretanjem trening programa za menadžment i preduzetništvo u kulturi za države arapskog područja. Da li je Zapadno podržavanje kreativnih industrija adekvatna pomoć u očuvanju kulturne raznolikosti Istoka ?

Uzmimo neku od industrija za primer. Muzičku, najpre. Sa željom da stvaraoci istinski ostvare to što žele – da naprave plasman na svetsko tržište, svesni su da moraju praviti ustupke u produkciji muzičkog dela. Ozbiljan producent sada nijedno svoje delo neće napraviti u etiketi etno muzika, nego će reći world music. Zašto ? Za svetsku muziku postoji veći broj festivala koji su ekonomski održivi i isplativi, rafovi u muzičkim prodavnicama su na upadljivijim mestima, može se čak računati i na kritiku u muzičkim časopisima. Sve to muzika nazvana etno-muzikom neće dobiti, jer se smatra da je ona samo od interesa za etno muzikologe, i za one koji su opsednuti ” autentičnošću ”, a takvih je među ” potrošačima ” muzike na tržištu malo.

UNESCO se, takođe, približio konceptu kreativnih industrija. Celokupna konvencija o promociji i zaštiti raznolikosti kulturnih izraza, koju smo mi u Evropi shvatili kao promociju različitosti – istinskih, autentičnih i specifičnih kulturnih izraza populacije, danas UNESCO tumači, isključivo i striktno, kao konvenciju koja podržava kreativne industrije. U tom smislu, u Kanadi ( 2 ), Nemačkoj ( 3 ), Švajcarskoj ( 4 ) i Francuskoj ( 5 ) formirane su koalicije za podršku razvoju kreativnih industrija, pa čak i u Velikoj Britaniji ( 6 ). I Evropska unija je osnovala alijansu kreativnih industrija kroz departman za industrijski razvoj. Osnivački akt kaže da treba dati podršku kreativnim industrijama da bi se svi oblici inovacije i kreativnosti pretvorili u kapital. Reč kultura se tu spominje tek usput, u kontekstu informacionog društva, kao da tek: ” kulturni i kreativni sadržaji imaju krucijalnu ulogu u razvoju informacijskog društva ”. A ništa obrnuto, koliko informacijsko društvo menja kulturne matrice, menja vrednosti….

Kreativnost, kultura i ekonomija

Konvergencija kreativnosti, kulture i ekonomije može, dakle, da bude viđena sa stanovišta javnih politika kao nešto izuzetno važno i značajno, jer oslobađa odgovornosti državu za podršku razvoju umetnosti i kulture. Otuda jer se poziva na okolnosti, uslove i okvire unutar kojih, ako ste ” istinski kreativni ”, možete sami da razvijate održivi, kulturni sistem. Češko predsedavanje Evropskom unijom odvijalo se uglavnom kroz program promocije kreativnosti i inovacija. Belgijsko predsedavanje, iako je sama tema godine bila vezana za borbu protiv siromaštva, završeno je time da je kazano kako su kreativne industrije osnovni instrument borbe protiv siromaštva. Ako jedna država prepusti borbu protiv siromaštva kulturnim radnicima i kreativnim industrijama, tu nešto duboko nije dobro.

Pojam kreativnih industrija uveden je u kulturne politike, posebno preko međunarodnih organizacija, ali je stigao i do nacionalnih kulturnih politika, pa je tako i kod nas u Ministarstvu kulture postojao pomoćnik ministra za savremeno stvaralaštvo i kulturne industrije. Kao da su kulturne industrije nešto specifično, kao da to nije savremeno stvaralaštvo, jer film, kao i muzika jesu savremeno stvaralaštvo – a podrška razvoju jedne umetnosti, podrazumeva podršku sistemu, grani: dakle i kinematografiji, ali i celokupnoj delatnosti vezanoj za knjigu i književnost, koja obuhvata i izdavaštvo kao ” kreativnu industriju ”, ali i biblioteke, knjižare, pa čak i štamparsku delatnost.

Govori se o demokratičnosti koncepta kreativnih industrija. Čujemo da su bile nepravedne ekonomije zasnovane na prirodnim resursima, jer neke zemlje imaju zlato, neke imaju naftu, ali sve zemlje – bile one potpune nerazvijene ili jako razvijene, imaju iste kreativne potencijale. Hoće se reći da se uspostavljanjem kreativne ekonomije postiže globalna društvena jednakost, jer ako smo svi međusobno jednaki, onda smo i ravnopravni. Hokins / Howkins, John / kaže: ” korisnik postaje kreator u ovom decentralizovanom, multipolarnom i nehijerarhijskom svetu ”. Čini mi se da je ova njegova ocena više želja, nego realno stanje. Svet nije multipolaran, niti je nehijerarhijski, niti je istinski decentralizovan i nije dovoljno da samo neko od nas ubaci ideju i da se onda okrene crowd sourcing-u ili crowdfunding-u, pa će onda svi problemi biti rešeni.

Zloupotreba termina kreativnost vidi se na mnogo nivoa: kreativan je pojedinac, o tome čitamo mnogo u delu Hokinsa; kreativan je i grad, o tome govore Čarls Landri / Charles Landry / i Franko Bjankini / Franco Bianchini /; kreativna je i klasa, o tome govori Ričard Florida / Richard Florida /. Kreativnoj klasi, recimo, pripadaju kreativci u advertajzingu iliti oglašavanju. Tu se posebno koriste sitne dosetke, ali bez istinske promene i inovacije. Dovoljno je samo da pogledate kako izgleda kongres stručnjaka za advertajzing i videćete da tu nema individualiteta i kreativnosti. Uostalom, ” kreativne ” političke kampanje, za koje se koriste marketinške agencije koje često i nisu iz zemlje u kojoj se kampanja vodi, pokazuju izuzetno malo kreativnosti, već se upotrebljavaju tzv. ” proverena rešenja ”, koja su dovela do uspeha u nekim drugim sredinama i nekim drugim kampanjama.

I mnogi drugi govore o kreativnim industrijama, tako da svaka umetnost i grana kulture postaju ” industrija ”, pa se čak i kulturna baština naziva industrijom. Mnogo je knjiga napisano i odštampano u poslednjih desetak godina koje govore o heritage industries. Međutim, internacionalizacija sintagme kreativne industrije potiče delom i od pogrešnog prevoda. Reč ‘ industry ‘ ( 7 ) u engleskom jeziku ima mnogo šire i bitno različito značenje od reči industrija u drugim evropskim jezicima, ali su svi evropski jezici nastavili da koriste u svojoj leksici reč industrija, iako njima znači nešto drugo.

Sve promene i kreću od novih koncepata, novih ideja, ali i individualnih talenata i njihovih sposobnosti i veština. Interesantno je da se znanja znatno manje spominju. Doduše, govori se dosta i o ekonomiji znanja, ali u svetu kulturnih politika gotovo da se ne vezuju ekonomija znanja i kreativna ekonomija, što je paradoks. U ekonomskom svetu o tome se puno piše, ali u javnim, kulturnim politikama te vrste analitike nema.

Dakle, da li se razvojni model može zasnivati samo na kreativnosti ? U tom slučaju, zašto se već nisu razvili, jer kultura je polje u kojoj se, pre svega, vrednuje kreativna ideja. Zašto onda to polje kao najrazvijenije ne doprinosi najviše društvenom razvoju ? Danas nije dovoljno imati baze podataka, treba umeti obraditi te informacije na kreativan način. Ali to je upravo ono što smo oduvek vrednovali pozitivno u oblasti kulture – različitu vrstu projekata, različitu vrstu rešenja / policy solution /, kao i instrumenata kulturne politike ( pa i njih vrednujemo po njihovoj različitosti, inovativnosti, kreativnom pristupu u rešavanju nekog standardnog problema ). Sterijino pozorje je osnovano 1950-tih godina, u trenutku kada ne postoji savremena jugoslovenska drama. Nije država ta koja je dala pare piscima da pišu, već ona osniva festival koji će da stimuliše pozorišta da na svoje scene stavljaju savremene, tada jugoslovenske, dramske tekstove. Dakle, ona stvara tada jedan potpuno novi, indirektan instrument kulturne politike. Tako da vidimo da su i instrumenti kulturne politike raznovrsni i uvek su bili više ili manje kreativni. Oni su nalazili svoj način da deluju u jednom određenom umetničkom polju. Malo je univerzalnih instrumenata koji podjednako mogu da podrže i književnost, i kinematografiju, na primer.

Kreativna Evropa i nove agende

Program Kultura 2007 biti će zamenjen programom Kreativna Evropa, i to za period 2014. – 2020. Biće usmeren na a.) razvoj ljudskog kapitala, b..) razvoj veština c.) i mobilnost. A to je, u stvari, način kako se razvija ljudski kapital. Međutim, pitanje je kako će taj program Kreativne Evrope istinski evaluirati projekte iz umetnosti i kulture. Osnivači daju vrlo precizan odgovor – pre svega kroz realnu ekonomsku dobit i slične benefite. Hajde da proverimo kako bi to izgledalo. Ako bi danas trebalo da vrednujemo najuspešnije producente u našem regionu, svakako bi to bili turski. Njihovi produkti industrija kulture ostvaruju najviši benefit. Da li su onda to projekti koje treba da podržava Kreativna Evropa ? ( Doduše, neki od tih proizvoda su kulturološki značajniji i bolji od mnogih naših produkata industrije kulture, posebno kada su u pitanju televizijske serije, dok je muzička produkcija u domenu popularne folk muzike na sličnim standardima ).

Ipak, u programu Kreativna Evropa pominju se i drugi rezultati: povećan broj radnih mesta, povećani priliv turista, dakle, opet sve ono što se meri brojevima ( i tu su turske serije u prednosti, jer su mesta snimanja serija u okolini Istanbula već postale tražene turističke atrakcije ). Čak i da ne pođemo od toga da bi projekte u domenu kulture trebalo evaluirati, pre svega, sa stanovišta izvrsnosti, ostvarenog javnog dobra i javnog interesa, ipak je pitanje da li ekonomska korist treba da bude osnovni parametar. Možda je mnogo bolje od sektora kulture, zvali ga mi kreativnim ili ne, tražiti da ostvari efekat u domenu društvenih promena i razvoja kritičke svesti. Ta tema se potpuno izgubila, o njoj smo mnogo pričali tokom devedesetih. Od umetnosti i kulture se tada mnogo očekivalo, ali danas tema kritičke svesti gotovo da više nije javna tema. Niko se tim pitanjima više ne bavi, čak i kada govorimo o obrazovanju. Obrazovanje za veštine je zamenilo obrazovanje koje razvija mišljenje i kritičku svest, a bez toga svakako da nema kreativnosti. Veštine mogu doprineti plasmanu ili oblikovanju ideje – ali prvo treba da se stvore uslovi da ideja uopšte nastane.

Ko su organizacije koje kreiraju društvene agende ? U kulturi često nevladin sektor ima inicijativu, ali da li nevladin sektor koji se svakodnevno bori za opstanak može stvarno da kreira nove agende ili se uključuje u već postojeće kreirane agende, da bi od donatora dobili novčana sredstva. O inkluzivnosti se nekada dosta govorilo, pa sada malo manje. To su primeri instrumentalizacije kulture, opasne instrumentalizacije kulture u neoliberalnom dobu, ali je to i dalje manje opasno od striktno ekonomske valorizacije umetnosti ili kulturnog projekta. Kako valorizovati rad Ljubice Beljanski Ristić u Škozorištu ? Kako ekonomski valorizovati rad Augusta Boala ? Kada prihvatimo instrumente ekonomske valorizacije, onda više nema Škozorišta i Školigrice, ali postoji Parobrod. Dakle, vidimo šta se dešava ako prihvatimo isključivo ekonomsku valorizaciju. Ne zagovaram isključenje tog kriterijuma i da ne postoje ekonomske valorizacije projekata, ali apsolutno sam protiv da se sve svede isključivo na ekonomsku valorizaciju. Šta ima kreativnije od tehnika Augusta Boala u pozorišnom radu – tehnike nevidljivog pozorišta, na primer ? Njih je nemoguće valorizovati na ekonomski način, bar ne trenutno. Svakako da se primenom različitih participativnih tehnika umetničkog rada jedna zajednica razvija, i da za dvadesetak godina stasava nova generacija, generacija koja ume da različito misli – i njena se postignuća, pa i ekonomska, mogu meriti. Ali meriti promene nakon jednog projekta, nakon jedne pozorišne predstave, svakako da je iluzorno.

Kultura između društvenog i ekonomskog bogatstva

Šta su, dakle, kreativne industrije ? Da li su samo područje koji smo nekad zvali kulturnim industrijama – muzika, izdavaštvo i film, ili se danas to područje proširilo na ceo spektar drugih aktivnosti. Britanska definicija kaže, i to je definicija britanskog Ministarstva kulture koje ima društvenu moć, da su to sve one grane umetnosti koje imaju moć stvaranja bogatstva i radnih mesta. Sasvim banalno poređenje – kada odštampate knjigu na engleskom jeziku, ona možda i može da stvori bogatstvo. Kada odštampate knjigu na estonskom, pa i na srpskom jeziku, ona sigurno ne može da stvori društveno bogatstvo. Sem ako se ne radi o nekom horoskopu, kuvaru, itd. / Najveći britanski izdavači žive na račun fondova za nauku celoga sveta. Routledge, na primer, izdaje naučne časopise u kojima mnogi strani autori objavljuju i ne plaća im autorska prava ili copyright za tekst, jer znaju da su svi oni, kao univerzitetski i naučni radnici, plaćeni od državnih fondova svojih zemalja, i da će biti još više plaćeni ako objave u časopisu sa SCI liste ( a to je najveći broj Routledge-ovih časopisa ). Dakle, prelivanje koje se iz malih zemalja, iz državnih fondova za nauku, događa u korist velike kreativne industrije na engleskom jeziku, ekonomski je vrlo interesantan fenomen, koji do sada niko nije pažljivo analizirao. Beogradski univerzitet, recimo, stimuliše naučnike i profesore da objavljuju u ovim časopisima, jer se time i Univerzitet bolje kotira na rang listi univerziteta sveta. /

I danas, brojne su države koje, ipak, ne odustaju od ” tradicionalne ” kulturne politike, istovremeno govoreći i o kreativnosti, one ne zaboravljaju da su umetnost i tradicija, kao i kreativnost, pokretači evropskih kultura, jer sve to duboko je ukorenjeno u evropsko kulturno biće. Najkreativniji sektori u polju kulture nisu po sebi niti javni, ni privatni, ni civilni. Iako privatni sektor u nekim drugim oblastima društva prednjači po inovativnosti, kreativnosti, spremnosti na rizik, u domenu kulture taj sektor je najmanje spreman na rizik, jer ne želi da gubi novac, otuda i najmanje prednjači u inovativnosti.

Kreativni sektori u kulturi su, dakle, oni u kojima kreativni pojednici sa dobrim liderskim kapacitetima omogućavaju stvaranje kreativnih timova. Tu dolazimo do odgovora zašto javni sektor kod nas često nije kreativan. Zato što se na čelo institucija u javnom sektoru još uvek ne biraju kreativni pojedinci, već se imenuju politički podobni. Dok se ne počne sa implementiranjem Zakona o kulturi koji zahteva izbor, a ne imenovanje pojedinca, dotle je jasno da kultura, kao i bilo šta drugo što je u javnom sektoru, ne može biti kreativno, jer će biti politički osujećeno i sprečeno.

Otuda kod nas, bar što se kreativnog rada tiče, prednost civilnog sektora. Međutim, ova podela da je sve državno ili privatno ( civilni sektor se često vezuje za privatni, jer za njega važe zakoni privatnog neprofitnog sektora ) ne važi uvek. Postoji ceo spektar mogućnosti za nešto između, something in between. Muzejima u Velikoj Britaniji ne upravlja država, ali nisu ni privatni, a ne pripadaju ni civilnom društvu onako kako ga mi razumemo. Oni su upravo ” nešto između ” da bi imali najveću moguću slobodu delovanja.

Privatan sektor nije po pravilu prostor slobode, često je to prostor neslobode, jer, rukovođen merkantilističkim interesima, pravi proizvode koji se sviđaju drugima. Najuspešniji modeli jesu paradržavni – ni privatni, ni državni. Sada je politika takva da se pomaže profitabilnost i izvoz tzv. kulturnih proizvoda, dok se smanjuju budžeti za eksperimentalno, avangardno i inovativno. Ali, ako se više ulaže u profitabilno, ostaje manje za neprofitabilno, a suštinski bi moralo biti suprotno. Tržišta kulture, ono što se gradi na tržištu, naći će svoj način opstanka. Država će, međutim, morati kroz specifične instrumente za isključivo indirektno finansiranje da napravi modele za pomaganje kulture. Idealnih sistema nema, ali se čini da umetnički saveti i drugi modeli iz Švedske, Finske i Engleske pokazuju da postoje rešenja koja nisu ni država, ni tržište, nego upravo to ” nešto između ”.

Intrapreneurialship ( interno preduzetništvo ) novi je pojam za koji još ne postoji adekvatan prevod na srpski, a označava preduzetništvo u okviru velike korporacije ili velike institucije kulture. I u javnom sektoru možemo sebe doživljavati kao preduzetnika, jer je moguće da ideje, departmani koje pokrećemo, budu održivi i samoodrživi bez pomoći države. Javni sektor može da razvija partnerske projekte, ali samo ako je otvoren i ako nije politički instrumentalizovan. Univerzitet, zahvaljujući svojoj autonomiji, nije toliko pod presijom standardizacije. Ipak, zbog sistema akreditacije, standardizuje se sve više, a time se smanjuje prostor za kreativnost. Onog trenutka kad postavimo pitanje šta je benchmark ili da li naši programi liče na neke evropske projekte, tada smo sprečeni da razvijamo kreativan, individualan i drugačiji program i da budemo kompetitivni makar na regionalnom univerzitetskom tržištu. S druge strane, ne možemo stalno dokazivati zašto Srbiji treba nastava na francuskom i engleskom jeziku i zašto jedino univerziteti mogu biti kompetitivni ako imaju master i doktorske studije na stranim jezicima – i takve zamerke sprečavaju interno preduzetništvo i razvoj.

Šta je, onda, kultura ? Prvo, kultura je delatnost u koju ulazite zato što imate strast za tim, a ne zato što želite da zaradite pare. Ako želite da zaradite pare, odmah se opredelite za neku drugu delatnost. Kreativne industrije se danas sve više zovu copyright based industries, tj. industrije zasnovane na autorskom pravu. Na prvi pogled to je fantastično, jer omogućava umetnicima da žive od svog rada. Na drugi pogled, realnost je da te pare, uglavnom 90 odsto zarade, dobijaju korporacije, ne umetnici. Drugo, mali je broj zemalja, među njima su Francuska i Srbija, koji govori o autorskom pravu. Sve druge zemlje govore o ” kopirajtu ”, jer autora više nema. Kome ide novac 90 godina nakon smrti autora ? Kom autoru je stalo da 90 godina nakon smrti te pare idu negde, umesto da njegovo delo pređe što pre u javni domen ? Treće, nezaposlen, pauperizovan čovek ne živi u kulturi. Mladi koji su nezaposleni kažu da nemaju nikakvu želju da odu u bioskop ili u pozorište, ne stoga što nemaju novca, već što im uzaludno traženje posla usadi u glavu misao o sopstvenoj bezvrednosti. Stoga je važno da postoji aktivistička kultura koja ne zarađuje, kultura koja ne stvara radna mesta, već koja nastoji da razmrda, da provocira i aktivira različite ljudske potencijale, koji postoje u različitim delovima društva.

Potrebno nam je mnogo više umetnosti i umetničkih praksi, a manje kreativnih industrija koje umetnost pakuju u standardizovane formate zabave. U tom smislu kultura treba da se izbori makar za onaj minimum autonomije koji imaju univerziteti. I kultura mora i treba da ima autonomiju kao što treba da je ima i nauka. Struci, kulturnoj struci treba ostaviti pravo da upravlja samom sobom. ( Milena Dragičević Šešić )

 

Linkovi uz tekst i napomene:

( 1 ) – Videti više u UNCTAD Creative Economy Report 2008 http://unctad.org/en/docs/ditc20082cer_en.pdf
( 2 ) http://www.cdc-ccd.org/?lang=en
( 3 ) https://www.unesco.de/en/kultur/kulturelle-vielfalt.html
( 4 ) http://www.kulturellevielfalt.ch/visio.php?en,1,0,
( 5 ) http://www.coalitionfrancaise.org/engagements-franco-quebecois-sur-la-diversite-culturelle/
( 6 ) http://ukccd.wordpress.com/
( 7 ) Merriam-Webster rečnik kaže da reč industry znači: 1. diligence in an employment or pursuit; especially : steady or habitual effort; 2 a : systematic labor especially for some useful purpose or the creation of something of value; b : a department or branch of a craft, art, business, or manufacture; especially : one that employs a large personnel and capital especially in manufacturing; c : a distinct group of productive or profit-making enterprises / the banking industry / d : manufacturing activity as a whole / the nation’s industry / 3 : work devoted to the study of a particular subject or author / the Shakespeare industry /. U Rečniku SANU reč ” industrija ” označava praktično samo ovo što je u Merriam-Webster-ovom rečniku pod brojem 2b.

 

Copyright (c) Milena Dragičević Šešić

 

 

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s